"Istorijskih" 1.728.000 glasova za SNS - političke pouke iz matematike
17 March 2014 at 21:01


Da li znate da je Boris Tadić 2008. godine morao da osvoji 2.305.000 glasova da bi pobedio na izborima, a da je Tomislav Nikolić 2012. postao predsednik Srbije sa dobijenih 1.553.000 glasova? Znate li da je Vojislav Koštunica 2002. godine dobio 1.992.000 glasova, ali nije izabran za predsednika Srbije?

Mnogi građani su emotivno doživeli izborne rezultate 16. marta 2014. godine. Po komentarima na društvnim mrežama (koji ne podležu administraciji i nečijoj uređivačkoj politici) vidi se s jedne strane euforija, a s druge depresija. Po svemu sudeći, mnogi zaboravljaju da politika nije trenutni događaj već trajan proces.

16. februara 2012. godine ubedljivo najmoćniji čovek u Srbiji bio je Boris Tadić. Dve godine kasnije, taj isti čovek je jedva prešao izborni cenzus i to ponajviše zahvaljujući glasovima vojvođanskih autonomaša (LSV Nenada Čanka). I najmoćnija politička organizacija u prethodnoj deceniji - Demokratska stranka je 2014. godine doživela jedan od najlošijih rezultata od kada postoji. Ima i drugih primera da je na političkoj sceni Srbije sve promenljivo i prolazno, poput Vojislava Koštunice, koji je na direktnim izborima 2000. godine pobedio Slobodana Milosevića, zatim dva puta bio biran za premijera Srbije, a 2014. nije prešao izborni cenzus. I nije to tako samo u Srbiji. Evo svežeg primera iz Ukrajine: Viktor Janukovič je 2010. godine neposredno od građana izabran za predsednika države (pre toga je bio premijer), a četiri godine kasnije je bez izbora, na ulici, zbačen s vlasti i prognan u inostranstvo.

Nakon izbora 16. marta 2014. godine u Srbiji su najmoćniji Aleksandar Vučić i njegova stranka. To je činjenica koju svi moraju uvažavati u narednom periodu. Ali, osim te činjenice, postoje jos neke. Jedna jako važna činjenica je i ta da pobeda SNS na izborima 16. marta 2014. godine uopšte ne predstavlja "istorijski" rezultat ili "najveći trijumf od uvođenja višestranačja" u Srbiji, kako pokušavaju da predstave oni koje je zahvatila euforija. Zasto? Na izborima 1990. godine, SPS je osvojila 2.321.000 glasova. Deset godina kasnije, lista DOS je osvojila 2.403.000 glasova. Dakle, oba puta više nego lista SNS 2014. godine i oba puta su te pobedničke liste, kao i SNS sada, imale samostalnu većinu u skupštini (SPS sa 194 mandata, a DOS sa 176).
Treba pomenuti i da je lista SPS-JUL-ND na izborima 1997. godine imala 1.419.000 glasova, a lista "Za evropsku Srbiju" na izborima 2008. godine 1.591.000, što je vrlo blizu sadašnjem rezultatu SNS.
Da li znate da je Boris Tadić 2008. godine morao da osvoji 2.305.000 glasova da bi pobedio na izborima, a da je Tomislav Nikolić 2012. postao predsednik Srbije sa dobijenih 1.553.000 glasova? Znate li da je Vojislav Koštunica 2002. godine dobio 1.992.000 glasova, ali nije izabran za predsednika Srbije jer je izlaznost na izbore bila ispod 50% (što je tada bio zakonski uslov)?

Koje su političke pouke iz istorije izborne matematike od 1990. godine do danas?

Prva, da dobar rezultat neke liste ne zavisi samo od apsolutnog broja njenih glasača, već u velikoj meri od ukupne izlaznosti na izbore i broja glasova koje osvoje konkurentske liste. Opozicija na ovim izborima nije ponudila ništa osim razjedinjenosti i sujetnih, istrošenih "lidera" - Tadića, Đilasa, Dinkića, Jovanovića... To nije motivisalo građane da u većem broju glasaju i uspostave ravnotežu u budućem sastavu parlamenta.

Druga pouka je mnogo značajnija. Ono što može da izgleda kao konsenzus, opšta podrška i legitimitet za vođenje društva i države lako može da se pretvori u svoju suprotnost. Milošević je samo četiri meseca nakon istorijskog izbornog rezultata (pomenutih 2.321.000 glasova) morao svoju vlast da brani tenkovima na ulicama Beograda (9. mart 1991. godine), a zatim i da raspiše vanredne izbore 1992. godine (na kojima je dobio milion glasova manje). I apsolutna većina koju je DOS ostvario na izborima 2000. godine završila se 2003. godine ubistvom premijera i vanrednim stanjem u državi.
Zato umesto euforije i depresije, građani treba što pre da shvate da je politika stalan društveni proces u kojem se ne učestvuje kampanjski od izbora do izbora, već svakodnevno i uporno. Ne postoji ni lider ni stranka koji će, nakon što dobiju veliku podršku na izborima, rešiti naše probleme umesto nas samih. Naprotiv! Poznato je da vlast kvari ljude, a apsolutna vlast ih apsolutno kvari.